TarantulaHNoteBlog

Casa dobrog I suvog belog vina je tu na stolu,gorka crna kafa I cigarette.Zeleo sam da vas uvedem duboko u moje misli I da vam ispricam sta se zaista desilo.

Proslo je dosta vremena od kad sam prestao sa konzumacijom ljudskih poroka,ali to kobno vece me je povuklo tako jako das am bukvalno “morao” da popijem bar casu piva u znak zdravice na rodjendanu moj drugara.Hajde,jedna kao ni jedna-vikali su.Dvoumio sam se I odlucio da se ne odvajam od drustva,covece,jedna za jednom otislo je na deseti I vise casa,kostalo me je,to pivo me je pomalo osamutilo I odvelo na stadijum razmisljanja.Nisam izdrzao,obukao sam jaknu I krenuo put toplog doma.Nikada,ali nikada vise necu ovo sebi dozvoliti,osecam se kao hodajuca krcmarska bacva.Na putu do kuce vam mogu reci,pa ocistio sam dobro paklu cigareta,pocelo je grlo da se susi tako brzo,bio sam zedan,tako reci,dehidrirao sam.Oh,konacno kuca,brze bolje zgrabio sam bokal hladne vode da se povratim,medjutim,alcohol me je savladao I samo sam pozeleo da legnem,zaspem I probudim se kao da se nista nije desilo.Cuo sam neke glasove,tako glasne da mi je glava pucala na sve strane,osvrnuo sam se I pokusao da spavam nekako,medjutim ti glasovi su bili sve blizi I blizi.Ustao sam da vidis sta se desava,nagla promena,glasova nigde,mrtva tisina,cuje se samo pucketnje suvog drveta u peci.Nemoguce je da se ovo meni desava,pomislio sam.Kada sam opet prilegao,opet su ti glavoi bili pristuni,pitao sam sebe:Postajem li ja to lud ili se nesto stvarno desava?!Nisam mogao da izdrzim,ustao sam I zapalio poseldnju,takozvanu jutarnju cigaretu,I pio gotovo toplu vodu iz bokala koja je ostala.Najednom,opet glavi,ne mogu da verujem sta se desava,poceo je I znoj da me obliva I mogu vam reci da mi se ovo prvi put desava.Otvorio sam vrata,I pogledao ostale prostorije,nikud nista.Ali sa me taj glas vuce na potkrovlju,zasto?zapitao sam se?!Potkrovlja sam se plasaio oduvek,jos kao mali sam tamo mislio da spava cuvena babaroga I mnoge zveri iz prica.Sta cu,vuklo me je,morao sam da proverim pa sta god bilo.Otvaram I ne verujem svojim ocima,video sam neko dete.Sta ces tu?uptao sam,ali ne odgovara,briznuo je u plac,onaj koji dusu razara.Nisam se usudjivao da pridjem,prvenstveno zato sto nisam bio pri sebi sa onim sto se dogadja.Dete je pocelo sve jace da place,pokusao sam nekim recima da ga umirim ali mi nije uspevalo,cak sam ga I pozvao na caj,I davao sve od sebe da mu nekako odvucem paznju,ali kao da me nije slusao,samo je plakao I zalio za necim.Boze,sta je ovo,zasto se ovo meni desava,million puta sam za zapitao.Skupio sam hrabrost da mu pridjem,maker da mu rame dodirnem da zna da sam ja tu za njega I da nema potrebe da se plasi.NIkako da me polsusa,ali opet kada sam mu dodirnuo rame,osecao sam neku tugu,preveliku,neopisivu,decak se tresao ni ja sam ne mogu da opisem taj strah I tugu,nekim cudom odgovorio je da nema nikoga na ovom svetu,dag a niko ne poziva da se igra,da nema drustva,da mu se svi vrsnjaci rugaju I da se oseca usamljeno.Okrenuo sam ga I upitao,treba li ti pomoc?ja sam tu.Imao sam sta da vidim,bacio sam se pozadi I nisam mogao da verujem svojim ocima da je ovo stvarno,pa taj decak sam ja kada sam bio mali.Od straha I desavanja,nekako sam uspeo da se izbavim iz ovoga,imao sam na hiljade knedla u grlu I jedva sam dolazio do ikakve reci.Svanulo je,umio sam se I hitro posetio drugara I bjasnio mu sta se desava,odgovorio mi je:Jesi ti lud?

Medjutim,ovo nije sve sto sam zeleo da vam kazem I nekako navedem da se tako osetite,ali budite uvereni,ova enigma ostace nerazresena dok sam ziv.

Tmuran bese dan.Jesen je zavladala citavim svetom.A kisa,neprestano pada,i ponekad natera nas da utonemo u dubok i miran san.A u meni vlada nemir,nesto mi u dusi i srcu neda mira.

Obukao sam stare patike,dzemper koji mi je baka splela,pantalone malo pocepane,i jaknu koju nosim vec godinama.Gledam kroz prozor i divim se prizoru koji mi omogucava da razmisljam,bez obaveza,bez icega.I tako,odlucih i izadjoh u jednu malu jesenju setnju po kisi.Kisobran mi nije bio potreban,jer sam zeleo da osetim kako se kap po kap kapljica kise razlivaju po mom licu!Okolina bese nekako snuzdena i neraspolozena,zatvorili su se u kuci,dok kamin radi svoj posao!Oko mene ne bese sve jesnje zuto,vec,nekako,sve tamno,verovatno zbog jakog oblacnog vremena,rekoh u sebi!Nastavio da koracam,a kisa sve vise i vise pada,i pravi zvuke priordne muzike.Imao sam u sebi neki osecaj da mogu osetiti kako svaka kisna kap padne na zemlju.Eh,ovo mi je trebalo.Srecem moje drae komsije koje u zurbi sa posla idu kuci,koristeci pogrdne reci za kisu,medjutim,to je moj komsiluk,i samo se nasmejah i krenoh dalje!Oh,boze,prizora prelepog.Park je bio prekriven opalim liscem,nigde zive duse okolo,a stara i jedva izdrzljiva klupa pusta.Seo sam,i podigao glavu ka nebu,zatvorio oci,i razmisljam u sebi:Toliko je toga oko mene,dali me ceka pakao ili raj,sta sam ja ustvari?ko sam ja?koji je moj cilj?dali imam neku nepredvidivu zelju?huh.Toliko me pitanja muce,a trenutak je bio fatastican za razmisljanje.Razmisljajuci dugo,dosao sam i do ljubavi.Sta to bese ljubav?A kroz glavu mi prolaze citati velikih,poznatih,a i ne priznatih velikana.Bio sam jednom zaljubljen.Mnogo puta sam varao da sacvam,misleci da radim pravu stvar,ali se nije tako ispostavilo.Zapitam se opet,zasto me toliko muci ljubav?imao sam sve sto sam pozeleo,imam sve sto mi treba oko mene,prodicu,drugare,sve!Ali opet,kada dodje tema ljubav,zatvorim se i bivam nem!Toliko se emocija skupilo u meni,suza je krenula,i dok sam gledao u nebo,pozeleo sam,da kada spustim glavu i opet podignem,mene neko poljubi,i izgovori:VOLIM TE!Puste li zelje,gledah,nema nikog,i opet se zatvorim i bivam nem.Uzeo sam jedan opali list i na njemu pogledom crtao zamisljenu devojku,i pisuci stih na kisnom nebu.Zapecatio sam nebo citatom:Kome jos treba ljubav?ona je teska,luda,brza,nezna,krhka,jasna,glasna,tvrda,meka,i jos mnogo toga.Ustao sam,ostavio list,posao kuci zatvorenih ociju,zamisljajuci put,i zamisljenu devojku koju zelim nekad pored mene,da setamo zajedno!Iako sam se protivio tome da kazem,izgovorim,zamislim,i to iz sebe ispoljim:JA ZELIM DA SE ZALJUBIM!

Sve se pamti,i pamtice se dalje!

Drugare je danas tesko naci,recimo,na primer kao Halajevu kometu.Navodno,slusao sam price kako neko prezire ljubav ako nema drugare da ga podrzavaju,kako nikada nece napustiti ortake zbog ljubavi i tako.Dobra stvar,a?Ne bih rekao.Jer,vecina danas,naravno kao i ja,izgubi one ljude koje smo smatrali drugarima.

Dugi niz je godina prosao,mi smo zajedno odrastali,jeli,pili,i kleli si na to neko vecno prijateljstvo.Radili smo ono,sto vecina nasih vrsnjaka nije,ono sto nekome na pamet ne bi palo.Sticajem okolnosti,desilo se to,da kada smo mali sazreli,malo se razdvojili,svako je posao na svoju stranu.Ovo me asocira na stvar,kada mi je majka govorila:Cuvaj se tih drugara,na kraju ce te svi ostaviti,i niko nece mariti za to.Oh,meni je na jedno uvo uslo,a na drugo izaslo.Tvrdoglav,to sam poricao,i govrorio da se to nikada nece desiti.Ali eto,stizem i na glavnu rec.Drugar,koga sam smatrao bratom,napravio je problem,a pre tog problema,napravio je sa nama,i izgubili smo to,hajde da kazem poverenje njega,i kada nam se obratio za pomoc,vecina su imala svoje JA,i odbila su,dok smo jedan bitan brat,i ja prihvatili da mu pomognemo.Otisli smo na mesto  kojem nam je on govorio,i imali smo sta da vidimo.Gomilu nervoznih,i pijanih,i prilicno besnih mladica.Pogledali smo jedno-drugog,i pogled je rekao:Covece,u sta smo se mi uvalili.Nekako smo izbegli taj masakar,i brze bolje pozvali drugara da nam objasni gde je on,medjutim,on je navodno otputovao na neku ekskurziju.Ok,dosta je bilo,tu stajemo i zavrsavamo nas govor,medju nama vise nema nista,samo vatra,i trudili smo se da ga se klonimo maximalno.ALi opet,javlja se ona stvar,ispali smo naivni,i opet se udruzili sa njim.Izlazili,provodili,i sve,dok je on,nekako izgledao hladno,kao da ne radimo ono sto je njemu po volji.Hmm,kada on nije tu,otvorimo temu "Sta je sa njim",mnogi govore da on sebe smatra nekim velikanom,neko je govorio da je on neko i nesto,dok sam ja tvrdio da je on niko i nista.Svi su mi bukvalno okrenuli ledja.Drugri kao braca,zvali su me da izadjem sa njim,a ja naivan i glup izadjem sa nistarijom,opet!Prolazilo je vreme,samo sam primecivao kako se neko smeska iza mojih ledja,a kada se okrenem,gupica kvazi drugara se lagano okrece i govori da sam debil,da izgledam smesno,i ukapirao sam stvar,oni se meni podsmevaju.Dodjoh nekako kuci,i vidim poruku:Dodji na skroviste,cekamo te,taj i taj.Otisao sam,to su bili moji drugari braca,drzali su me,i govorili da konacno stegnem zube i kazem da mi to smeta,da su mi se par njih smejali i ogovarali iza ledja,uporno sam tvrdio da nije tako,iako sam znao da jeste.Puno sam puta razmisljao,i sebi stavljao u glavu da konacno uradim pravu stvar.Sto i jesam.

I ovom mojom,polovnom pricom,zelim da kazem,da je dovoljno imati dva,tri,najvise 4 drugara koji vas vole i cene,i da ste sigurni da ce uvek biti uz vas.Ja imam moja tri boxera,i jednog fudbalskog sudiju,i mnogo ih volim.Ljudi,otvorite oci,ljubav i jeste u zivotu vazna,a drugari kao pravi drugari,razumece vas i znace da radite pravu stvar,i podrzace vas.I na sve to da jos dodam:Svet i nije nako cudan,kako se meni cini!!!

Imas li?onaj osecaj,kada se osetis kao potpuni stranac u nekom drustvu?

Imas li osecaj da im ne pripadas?Imas li osecaj da si bitan samo za njih,a ne za sebe?

Imas li nekada pojavu,da konacno guknes,i izgovoris:Ja sam ja?

Vreme je za skolu,brzo ustajes,spremas se,bez potrebe da popijes caj,i u mislima ti je samo vreme,

da ne zakasnis na prvi cas,a usput razmisljas,kakv li te dan ceka.

Slomljen,kosa neocesljana,mrzovolja te obuhvata sve vise i vise,ulazis u ucinonicu,

nekako izgovoris dobro jutro,i sednes u svoj omiljeni skolski kutak zimi,

klupa pored radijatora.Kazes sebi,u sebi:hajde,da makar nekako izdrzim prvi cas,ostalo je sve lako.

Pospan,ocekujes da se pojavi profesor i  na vasu radost izgovori:Nemate prvi,spavajte!

Ali puste ti zelje,eto,ulazi takodje mrzovoljni profesor,i kroz jako grub glas govoi da izvadite sveske i olovke,puno je lekcija za pisati.A ti,ne osecas vise nista,bukvalno upadas u neki delirijum,i muce te razna pitanja,ne razmisljas o tome da se nalazis na casu.Lagano,uzimas jaknu i torbu,naslanjas na radijator,priglris,stavis sluske,u ulazis u svoj magicni svet.Svet u kome samo ti vladas,i sta god zamislis,stvori se,desi se,svet u kome Majkl Dzordan nema pristupa,pa cak ni Jelena Karelusa.Motivisan da opet stvoris nemoguce,na mp3 plejeru,pustas svoju omiljenu pesmu,i polako gradis zapoceto.Dok se vrti pesma starih yu rock bendova,ispred sebe zamisljas veliku binu,i kada se popnes na nju,ispred sebe ugledas kako te citav smet posmatra.Dok se ritam pesme menja,tako tebi u glavi prolaze slike,sta bi radio u tom trenutku.Sledeca pesma je stari hit Eminema,po imenu The way i am,a ti,sav uzbudjen,zamisljas sebe u njegovoj ulozi,i osetis cari koje niko do sad  verovatno nije,jer,citiram,svoj svet gradis sam.Sledeca pesma je od Owl city-a-Vanilla Twilight,a ti sada vec prelazis u ono nemoguce stvoriti u svom svetu,LJUBAV.Dok se pesma okrece,zamisljas ispred sebe devojku,koja te,cim pogleda zna sta osecas,koja zna da je sa tobom sigurna,koja zna da je volis takva kakva jeste,svaki dan joj kupujes omiljeno cvece,i dorucak u krevetu,i to ne bilo koji,vec onaj koji ona voli,pises joj pesme svaki dan,svaki dan das sve od sebe da ona bude nasmejana,da je uveris da joj je tvoje rame za plakanje sigurno,i da joj svakog dana govoris Volim te!Zamisljas kako zajedno jurisate kroz polje mirisnog cveca,cvrsto se drzite za ruke,pak,ponekad cak i pozelite da poletite.BUM,izvadi te slusalice,i vataj se olovke,i pisi,necu da diktiram deset puta,rece profesor i nastavi da diktira.A ti,sav izneveren,uzimas olovku,i umesto lekcije,pises pesmu.Sve u svemu,jos jedan,prosto-lep dan u skoli.

Ponekad imas onaj osecaj,kada te bukvalno niko ne razume.Svi koji te poznaju,poznaju te po tome,sto umes da se glupiras,i nikada ne pricas o iskrenim osecanjima,onim,iz srca,uz par suza bilo radosnica ili tuznih.

Svako vece glavna tema.Pozvati je na pice,ipak ne,bilo bo bolje kada bi prosetali pored Dunava,uz pricu,i stisak ruke osobe koja vam srce ispunjava srecom,ljubavlju.Ili,udaris na kompleks,i imas cudan osecaj da nece uspeti.I tako,odreknes se toga,izadjes sa drustvom,popijes par pica,i odes kuci,tuznim pogledom,laznim osmehom,i srce koje ce puci,pozdravis ukucane,i pozelis im laku noc.Zalegnes i opet razmisljas,kako,sta,gde i kada.Pustis pesme koje su nekada tvoji matorci slusali,dobijes onu emociju,koja ti ne daje da skines osmeh sa lica,i imas sulude ideje.Ali opet,javi se onaj osecaj za neuspeh.

Sedis u park,gledas u ravno u nebo,i zapitas se:Sta da radim?i zacujes glas:LJubavni problemi mladi gospodine?upita prosedi gospodin.Odgovoris kroz dubok udisaj:DA!Slusam,govori:Znate,gospodine,zelim,zelim,zelim,da je drzim za ruku,zauvek,da je volim,da ne postoje te stvari koje necu uciniti za nju,da je cvrsto zagrlim,i da joj svaki dan poklonim ruzu,i govorim koliko je volim,da je ljubim,da joj dokazem,da je zaista volim,da joj slusam andjeoski glas,svakoga dana,da joj dokazem,da sam tu uvek za nju,rame za plakanje,osoba koja ce dati zivot i dusu da ostane nasmejana,da,daaaaaaa,huh,ne mogu da govorim,nesto me steze u grudima.Opet rece prosedi gospodin:Znas,imao sam i ja takav osecaj,naravno,kada sam bio mlad,i sada verovatno govoris u sebi:"Sta mi ovaj matori prica,kada ja to vec znam,i razumem",ali opet,ako je to zaista tako,idi kod nje,pa makar ti to bilo nesto najteze da izgovoris,sto i jeste,reci joj,da si spreman da joj ljubav das,razumece te,i videces da se zbog ljubavi,vredi ponekad zrtvovati.I tako,odlucis,kupis belu ruzu,i verovajuci cvrsto u uspeh,ugledas nju,kako sa drugim,seta,i drze se za ruke.I onako,u emo svetu,bacis ruzu,i osmeh sa lica,okrenes se i kazes:Ne!Dosta je bilo,ne zelim da budem dezurna budala.I svaki dan slusas kako drustvo govori,kako su sve kurve,da sa svim devojkama,moras da budes lud,i odlucan,medjutim,izgubis i drstvo,zato sto,niko od njih ne razume sta u stvari osecas,toliku ljubav za svoje tek odlucujuce godine.I tako,dug period zivis,sa toliko ljubavi u sebi koju zelis dati toj devojci koju volis,i za koju se svaki dan molis,da nikada ne bude tuzna,ma gde god bila,i za koju dajes sve,da joj budes andjeo cuvar.

Opet sam,u slomljenim snovima,sta je ustvari ljubav ako ne psihicko samoubistvo?

Umela je da pokaze osmeh na momenat,umela je da pokaze onaj njen sjaj u ocima,umela je da slusa,umela je da razume,i da postuje,ali nije bila svesna koliko je uopste volim.

Pricam ti pricu.Ovako.Ekskurzija,covece,nesto najbolje sto jedan tinejdzer moze da dozivi u skolskim danima.Putovanje,devojke,drustvo,puno pica,i samo zabava.Bese jutro kada smo polazili,jos uvek pospan,sedam.Uzimam mp3 player i pustam ono sto ce me probuditi,ma,ni to ne pomaze,moje skolsko drustvo,oni bude za medalju.Pocelo je jako veselo,u toku dana,i ne bas,nekako,kao da nam je ponestalo motivacije za zabavu.Dok sam gledao slusao muziku,slcajno sam bacio pogled na sediste pored mene,bila je devojka jedna,bukvalno u dosadi.Prisao sam,upoznao se,i razmenio par reci.I uz par reci nastala je i prica,od ciste dosade,nas dvoje upoznali smo za par minuta,kao neko sto nije citav zivot.Dok je govorila,fansciniralo me je to,sto ona to radi na neki specificni nacin.Svidela mi se jako.Ali nisam zeleo da joj to saopstim odma,vec joj samo uz neku izmisljenu pricu,opisao nju kao devojku iz snova.Nasmesila se,mada sam se ja pravio kao da nije ukapirala.Citav dan,proveli smo zajedno,razgovarajuci o svemu,i nisam mogao da joj odolim.Ali opet,onaj osecaj za neuspeh je bas  jak,i zbog njega,nisam uspeo da izgovorim te carobne reci,koje sam zeleo da joj kazem,da zna.A uvece,u laganoj setnji,pricao sam neke nebuloze,koje nju zaista nisu zanimale,u njenom pogledu sam video,da jedva ceka da joj kazem da mi se svidja,i da je filmski poljubim.Moja luda glava,svasta izmisli i sve upropasti.Dok sam lezao u sobi,shvatio  sam da,u carpe diem i nije tako losa stvar,a momento mori,ustvari ono sto me pokrece.Nasao sam se u situaciji,u kojoj nisam zeleo,ali opet,morao sam da se izvucem,pa makar sa neuspehom.Njoj sam saopstio da mi se svidja njena drugarica,koja mi se samo rugala,zato sto nije znala kakav sam uopste,nego prost covek proceni coveka na prvi pogled.Ona nije zelela da cuje za mene,samo me je silno odgurala i pokazala put ka devojci,koju prvi put vidim u zivotu.Izdrzao sam ponizavanje,ali kriv sam,i bio sam svestan toga.Sutradan,bilo sve onako kako nije trebalo da bude,tj nisam bio raspolozen za druzenje,mobilni telefon se ispraznio,svi su me izbegavali zbog mog raspolozenja,sto su i uradili pravu stvar,sto bi uopste slusali moje jade,na tako zabavnoj ekskurziji.Medjutim,nije sve tako sivo.Kao grom iz vedra neba,pojavila se ona,i uhvatila za ruku,i govorila da podjem sa njom,da odabere poklone za njenu mamu i mladjeg brata.Covece,nisam mogao da verujem da je ona,da se to stvarno desava,ali sta god,neka sam zbunjen,momenat je tako prelep da bi razmisljao o nekim drugim stvarima.Vracajuci se sa ekskurzije,bio sam pored nje,i dremao,a u sebi razmisljam,dali da joj kazem ili ne.Odlucio sam da joj kazem:"Slusaj,da bi neko umeo da ceni snove,mora da pocne da ih ostvaruje.moram ti priznati nesto,ti se meni jako svidjas,tako,sto samnom razgovaras,kao da se znamo sto godina,na tako specifican nacin,i moje srce,vec dva dana hoce da izadje iz grudi,samo kada te ugledam,a tak kada se osmehnes,ja sam na nebu,ti mene cinis srecnim,ti si osoba za kojom tragam.",dobio sam pomalo cudnovat odgovor,popu:Ok,razumem,ali......Ne,samo ne ali,to mi nije trebalo,preklinjao sam sebe sto sam joj rekao,i nagnuo glavu na sediste,uz par sekundi suza,osecao sam ogromnu krivicu prema sebi,iako nisam umeo da je definisem.Pomazila me je,rekla,ne brini,bice sve ok,dok sam je gledao,prilazio sam njenim mednim usnama,u nadi da cu je poljubiti,i sto jesam,uzvratila je,i rekla:Ti si isti onakav,kakvog sam i ja sanjala,i kakovog zelim.NIsam znao sta da kazem,od srece prevelike,sem,da je poljubim,i podelim osmeh.

Par dana je proslo od kada smo se vratili,vidjali smo se,ali je,neko nazalost,prekinuo sve to,sa pricom da sam ja pricao,kako sam spavao sa njom,da je ona naivna,i desilo se ono sto nije trebalo.Svaako je otisao svojim putem.Samo sto sam ja otisao previse daleko,i vise nego previse.Odabrao sam put,koji vode drugi ljudi,i sa koga skrecem stalno,i ljude koje uopste i ne vidim.Ona je uspela da me preusmeri na pravi put.

I sada vi meni recite,jeli ljubav psihicko samoubistvo? Putokaz

Dovoljna je sitnica da se zivot obnovi,da se krene od nule,pocetka kakvog mi zelimo.Bas onako kako i sanjamo,blagoreceno,ispunjavamo snove!

Jos kao mali zamisljao sam,kako cu jednoga dana postati muzicka zvezda,vodja neke elitne vojne jedinice,kralj najveceg kraljevstva ikada stvorenog,medjutim,kako vreme odmice,takva zamisao bledi,neka je cak i izbledela.Bio sam neodlucan momak,skroz pozitivan,zeljan dobre zabave,drustva,isao sam u dve razlicite srednje skole,imao neku zelju da budem najbolji kuvar na svetu,ok,to i dalje stoji.Opet,u skoli nisam bas bio i neki primer,pravio sam razne gluposti,iz dana u dan menjao stil oblacenja,i hteo nesto sto je zaista retko.Kako god okrenem glavu,sve vise shvatam da to radim na skorz pogresan nacin,i to mi se o glavu obilo.Mnogo njih me zna kako samo probleme pravim,iako veci problem od brijanja u zivotu nisam imao.Kao veliki ljubitelj kise,imam tu neku naviku da setam,i da razmisljam.Kisa ima tu harizmu,i natera me da bukvalno,kazem sve na glas ono sto sam oduvek zeleo.Dok kapljice kise,silaze sa mog zamisljenog lica,uhvatila me je enigma,usao sam u neki svet koji sam stvorio za sekund.Ne razmisljajuci,setim se prica,kako su mi drugari govorili da je zabava sve ono sto nam treba.Mene je oduvek vuklo,da nadjem ljubav koja mi odgovara,i da se uz ljubav zabavim.Setnja me je umorila,dosao sam kuci,istusirao se,i prilegao,uz pesmu Take one last brath,osetio sam nesto potpuno drugacije,ta devojka iz snova,stalno je menjala lice,i puno puta me i razocara,zato sto,nikako da se pojavi.Zamisljao sam lice jedne devojke,koja mi je bas prirasla za srce.Stvorio sam sliku:Plavo nebo,sa bujnim oblacima koji plove na sve strane sveta,a sanjarica i ja,drzeci se za ruke,plovimo na brodu ljubavi,skorz negde daleko,gde je svet potpuno drugaciji,bas onakav kakvog smo nas dvoje zamislili,raj,sa puno ljubavi,muzike koja dopire do duse,leptirice sa providnim i sarenim krilima,kako slecu na nasa ramena,vreme koje je stalo,da mozemo plesati i igrati zmurke u nasem malom kutku.

Dok sam posmatrao fatamorganu u mojoj zatamljenoj sobi,nabacio sam osmeh koji mi je odavno trebao,i shvatio sam da,devojku,treba postovati,razumeti,kada je tuzna ucinti srecnom,podrzati u svemu sta ona pozeli,voleti,ljubiti,i cuvati kao pravi vitez i mornar!

Ljubav,eh ta rec ,rec bez koje ne bi postojali ,rec bez koje bi nam zivot bio prazan,rec koja u meni izaziva pozitivna osecanja ali i velike dileme.

Da pisem ovo zato sto sam se zaljubio ,ali moja zaljubljenost otvara mnoge dileme u meni ,borim se sam sa sobom ,kao Don Kihot sa vetrenjacama,ne mogu nocu da spavam,docekujem izlaske sunca govorim sebi da je "Jutro pametnije od veceri " a da li je?

Novi dan novo razmisljanje nove odluke a kad sve saberem opet nisam nista odlucio.

Sam se sebi cudim zbog svog ponasanja i razmisljanja,pre bih rekao neodlucnosti,nije mi karakter takav,uvek znam sta zelim i mogu i nikad ne odustajem od svoga "cilja" nebitno dali ce to biti za dan,dva,mesec,godinu, zacrtam svoj cilj i idem ka njemu.

Ovaj put nije bas tako,nisam klinac ,nisam ni prvi put zaljubljen ali sa ovom devojkom nekako sve je drugacije,sam njen pogled govori i misli isto sto i ja ali........postoji tu hiljadu ali.

Poceli smo da se igramo macke i misa testiranja nerava,ko ce tu pre popustiti ?

Ko ce od nas dvoje prvi dati pravi signal i naznaku da je to to da smo dvoje ali  ipak jedno,da je ljubav rodjena .

Eh a ona je tako pametna,ekcenticna nezna i lepa,savrsenostvo od devojke kakvu odavno nisam sreo,razumemo se u svakoj recenici u svakom pogledu i kad god pomislim da joj saopstim moja osecanja ,nesto me vuce nazad da promenim misao koju sam hteo da joj kazem,kao da je neki strah usao u mene ,neka sila koja me odgovara od toga,razmisljanja koja me teraju da pricam o nekim obicnim i nevaznim temama.Da li su te teme nevazne ?

Nevazne ili vazne,slazemo i razumemo,samo njeno drustvo me cini srecnim i spokojnim ,zadovoljnim sto sam sa njom na istom mestu i u isto vreme...

Sama.Nikoga,ali bas nikoga oko nje,da joj pomogne,i pokaze pravi put zivota,morala je sama!

Kao mala,volela je da posmatrra svog starijeg brata kako sa drustvom igra fudbal u dvoristu,to je jedina stvar kja je nju ispunjavala srecom.Njene oci,pune suzavica radosnica,osmeh koji govori samo jednu rec,sreca,nisu dugo trajali,kada tata dodje umoran sa posla,i polupijan,i pocne vikati bez razloga.Tada se sreca,i osmeh skinu sa njenog lica,i zatvara se u sobu.Umesto da posmatra veselo drustvo,ona tada slusa krike o plac svog brata dok ga otac tuce,i vice na njega.Nije spavala,plakala je do zore,i molila se bogu da zora ne svane,zato sto je znala da je i sutra isto to ceka.Par godina stariji bata ulazi u sobu,i ugleda nju kako place:

Pa pobogu seko moja,zasto places?reci mi-nezno je upita brat

(ona je cutala i zagrila ga)-upita ga ona:Bato,hoce li ovo sve skoro stati?

Hoce seko,hoce,nemoj se plasiti,idemo sad da legnemo,sutra je novi dan-rece bata!

U pola noci,dolazi do necega sto nije trebalo,neko je podmetnuo pozar u kuci,i dok se njih dvoje probudise,shvatili su da nemaju gde,i da moraju sto pre pbeci iz plamena koji nije prestajao,i bivao sve jaci i jaci.Brat ju je uzeo u ruke,i izveo napolje,i pokusao da se vrati da spase oca,ali u tom momentu kuca se raspada,i poslednje sto je videla je da njen brat nestaje,u dimu koji je pekao,i jurio ka nebu.Bio je to prizor koji ce dugo pamtiti.Izgubila je osobe koje je najvise volela na svetu.Znajuci da je od tada sama na ovom okrutnom svetu,krenula je putem gde je noge nose.Setajuci danima,bez hleba,ugledala je sirotiste.Usla je i upitala je za pomoc.Tada je malo dodala laznog osmeha na lice,da ostali vide da se ona bori,i da se ne predaje tako lako,iako u njoj kipti tuga za bratom koji vise nije sa njom.Dok je jedna starija gospodja,tj radnica u sirotistu upoznavala devojcicu sa sirotistem,ona je videla mnoge decake sa likom njenog brata,i grlila je svakog,dok su joj oni govorili:gubi se od mene ludaco ili sta hoces od mene,bezi.-Nagnula je glavu i nastavila da prati stariju gospodju.Ona ju je dovela do sobe u kojoj ce ona boraviti.SLedeceg jutra,kada je konacno dosla k sebi,radnice su joj dobacile da treba da se skoluje,i da to nikako ne sme da propusti,medjutim,ona je to odbijala,uz strah da ce joj se drugi rugati zato sto nema lepe stvar za obuci,i to sto nema para,a najvise zato sto nece imati koga da joj dodje na roditeljski sastanak.Tesile su je,i govorili da ce sve biti u redu,kako su oni sada njena druga porodica,i da nema cega da se plasi.Ali to je njoj na jedno uvo uslo,a na drugo izaslo.Odlucila je da napusti i sirotiste,zato sto se u njemu ne oseca dobro.Prolazile su godine,spavala je na ulici,i trazila posao,da stane na svoje noge,i uspe u zivotu,ali joj nije polazilo u najbolju ruku.Pomirila se sa sudbinom,i time da ce do kraja zivota biti tuzna,i da ce joj ulica biti dom,a psi lutalice drugari.I tako jednoga dana,dok je tumarala ulicom,jedan momak joj je dobacio:Hej sirotice dodji ovamo.Upitala je:Zasto?hajde dodji,necu ti nista-odgovori momak.Kada je lakomerno posla ka momku,dva druga momaka su je napali sa ledja,uz pretnje da mora poci sa njima,ili ce u suprotnom biti prebivena.Urala je na sav glas,dozivala pomoc,ali okrutni momci su je poceli sutirati,bez milosti i imalo savesti na to da tuku sirotu devojku,Uz sve to,cuo je momak iz susednog kafica,koji vazi za najboljeg fudbalera u kraju i uspesnog radnika,tj advokata.Pretukao je nasilnike,i podigao sa betona,prislonio na grudi,izvadio maramicu i obrisao krv sa njenih usana i suze sa ociju.Ko su bili ovi momci-upitao je mladic.Odgovorila je-Ne znam,prvi put ih vidim.Povezo ju je svojoj kuci,i pozvao hintu pomoc.Dok je lezla u krevetu i kroz zamagljene oci od suza videla je sliku kako taj momak grli devojku i upitala:Ovo je tvoja devojka,lepa je.Ne,to je moja mala sestra(uz duboke uzdisaje) izgubio sam je dok sam bio mladji,dogodi se pozar u kuci,i od tada je nisam video.briznula je u plac i rekla:I ja sam isto izgubila brata u pozaru koji je izbio u kuci,krenuo je da spasi pijanog oca koji je stalno vikao na njega kada dodje kuci sa posla.Samo su se pogledali i zagrili,i uz suze radnosnice,rece brat:Seko moja,konacno sam te pronasao,i konacno cemo oboje biti srecni,i ne boj se,dok sam ja sada uz tebe,ne boj se,tu sam seko moja.TU SAM!

Nikada nisam prezao da iskazem svoje emocije,sem osobi kojoj zaista zelim.I to me kosta,ne mogu da opisem samo kako se osecam,te posledice,i te stvari.Vreme ne mogu da vratim,sta je bilo bilo je,kao i svaki prosecan covek,zeleo bih da bar malo vratim vreme,ili trenutak u kome sam se nalazio,da ispravim te greske,i da me upozna onakvog kakv zaista jesam.

Neverovatno je to,da toliko emocija lezi na mom srcu,i toliko gneva,borim se koliko toliko,ne predajem se.Kisa,moja najbolja prijateljica,koja me u svemu podrzava,koja me razume,cak ni njoj vise ne vredi govoriti u ljubavi i osecanjima.Jos kao mali,osecao sam da je ljubav nesto najbolje na svetu,samo je bitno odrzati ono u sebi,sto je sebi obecano sto se ljubavi tice.Bukvalno mislim:Ako si sebi zacrtao cilj,da postujes devojku,da je ujutru budis poljupcima i kolacem koji ona najvise voli,da joj svakodnevno govoris koliko je volis,da je zagrlis kada joj je tesko,obrises suze kada place,odvedes u njen omiljeni luna park,uzmes mali znak paznju(ruzu),sa njom igras zmurke,i dozvolis da te upozna onakvog kakv u stvari jesi.Ponekad se desi,da devojka jednostavno nije za tebe i to ide dokle ide.Sta ces,zivot ide dalje,pomiris se sa tim,i glavu gore.A ne da dozvolis da ti neko kvari ono sto si sebi zacrtao.

Sve ovo meni padne u vodu,kada se pogledam,normalno je da o sebi mislim da sam ruzan,dok drugi govore da nisam.Ali opet,to osecanje prema samom sebi nekako najvise negujem,i nikako da ga promenim.Kad god sam pokusao da se priblizim devojci,odgurnula bi me od sebe i govorila pogrdne reci i ta misao da sam ruzan je sve veca i veca.Pomirim se i sa tim,i lagano put pod noge kuci.Kada ustanem,uvek me drzi misao na to,kako cu ugledati voljenu osobu kraj sebe,kako spava,i odraditi sve ono sto sam zacrtao i obecao sebi,da budem ono sto jesam,i kafa mi tad postane najcesci gost.Mrzim noc,stvara tu samocu i tugu od koje se jedva bezi,iz koje samo snalazljivi pobegnu.Volim dan,nekako mi uz pricu sa ukucanima,i drustvom prodje kroz smeh i uz kojeg odmacim negativne misli.Muci mi i prica kako nisam sveta video,mozda kada budem nekada video promenim misljenje o sebi i dozvolim sebi da upoznam prirodu,i nadjem osobu koja ce me voleti bas onakvog kakav ustvari jesam.

Nikada necu razumeti,zasto se noc krije,a dan ume da bude sjajan.Da u coveku postoje toliko emocija za koje snagu skuplja da bi ih izrekao,a ne zelju i onako kako treba da bude.Ali,kao sto rekoh,zivot ide dalje,sve u svoje vreme!!!!!

Razni zvuci u glavi,toliko stvari u glavi,od planova do problema,sve se ukrsta,i to smeta,psihicki se covek umori i jednostavno mu nije ni do cega.Ali otom potom,ne kazu dzabe da su najjaci oni koji su prvobitno psihicki stabilni.

Vracanja takozvanog filma kada smo bili klinci cesto se vraca,i cesto se suza pusti za onim sto smo radili i uzivali u tome.A sat,pogledajmo realno gde i kako ko stoji,pola drugara se razbezalo,uzivaju a neki rade i stvaraju,a tamo skroz treci kukaju kako im nije do zivota.Secam se,imali smo blizu pet godina,prvi u kraju bicikle i jurcali selom i imali taj vetar u kosi,a uvece svi na okupu na ulici igrali bi klikere,zmurke i takozvani KR-KR.I svaki dan je novi dan,nove igre,umotvorine,i decje sale.Bili smo bez granice,umeli da prozivimo to detinjstvo misleci samo na kosarkasku loptu,i devojcice.A sada kada pogledam,dodje mi da zaplacem i kazem da je sve gotovo,i ta krv koju smo spojili kao klinci,svako na svoju stranu,dozvoljavaju da im neko deseti prica price,i uveri da je to tacno.Dodje mi da vristim:Mrzim huligane i njihov trolicni zivot,mrzim devojke koje se kurvaju i gase normalne devojke,mrzim likove koji padaju na kurvinski osmeh,iako to poricu,mrzim bukvalno sve sto me veze sa ovu drzavu.I u celoj toj prici,nedostaju mi dani,i koje ocekujem,da se drugari iz detinjstva opet sretnu i zaigraju tu partiju basketa,ako ljudi,uz lepse polovine i decje osmehe.Zivi se za to,i ako neko misli da mislim pogresno,voleo bih da znam.

Istina je blagoreceno,strasna stvar,i nekada i porazi.Medjutim poraz nekada i nije proaz vec tajna nekog i kasnije saznanje,verovatno su to krili od nas da nas ne bi povredili,i ono sto smo mi mislili da nismo,a ustvari jesamo.A da,istina.Ume da bude preterano jeziva,kao uketi zamak,kao mesec u pozadini zamka tokom ponoci.Juri nas,proganja,a mi bezimo od nje,i taman kada na moment pobegnemo od stvarnosti i istine,ona nas pogleda sa drugog ramena i osmesi nam se.E istino,istino,dokle vise?

Kapljice kise bukvalno razaraju prozore koliko snazno padaju i udaraju.Namrgodjenim pogledom posmatram i razmisljam,uz cigaru,kafu i opustajucu muzicku notu.Palo mi je na pamet,tako kao grom iz vedra neba,sta ce biti od mene,huh,dubko i tamno razmisljanje me probada,ni sam nisam svestan zasto razmisljam samo duboko i tamno.Opet,opet i opet,i tako mi je preslo u naviku,samo razmisljam sta ce biti i jurisam ka svom zacrtanom cilju.Posmatram svoje vrsnjake,jos uvek zive kao deca,ponasaju se nekulturno,i ne razmisljaju o tome sta ce biti u zivotu,i vrati mi se film,cekaj a zasto i ja ne radim to kao i oni,medjutim,nisam takva osoba,ne umem,nije da ne zelim,ali ne umem,verovatno zato sto sam sve to prosao,ili zato sto ne tezim ka tome?pitanja je hiljadju,odgovora nista.Setam gradom,osecam se kao stranac,svi mi se javljaju a ja kao da ih ne poznajem,koja enigma,paradox,ili sta vec.

Udeli koji dinar sine?-upita prosjak

eh,nemam sta da izgubim,i pruzio sam mu sto dinara,meni ce pomoci ali ne toliko koliko i njemu.Ne zalim.VOlim da pomazem drugima vise nego sebi.

Jaoj,potraznja posla,hobi,ljubav,kavka ljubav,daj mi nesto sto ce mi znaciti,skola?Da,moze,trudicu se da zavrsim skolu,i budem neko i nesto u zivotu.U tom momentu,cujem glas,nekako kao da nije mio,vec drhtav,sa prezirom:Samo posmatraj onog neradnika,nista ne radi,samo seta i seta.Ne shvatajuci da ja idem u skolu i radim da bih platio skolarinu i knjige.Svima sam pomagao koliko sam mogao i uvek cu,ali je sada red da pomognem sebi.Da stanem na svoje noge.ALI,opet hiljadu ali,hvali mi podrska.Neka,naviko sam ja i bez toga.Neko je zazvonio,gledam,ne poznajem coveka,ali ajd,kada je vec tu.

Zdravo!-rece mi

Pozdrav druze,sta zelis?-upitah ga

Pre svega,ja sam Mirko,a inace ovde sam da te obavestim i kazem nesto!

Hmm,ajde upadaj.-nisam imao izbora

Slusaj,cuo sam razne price o tebi,da si ovakav i onakav,i jednostavno ne mogu da verujem.(prica se tu vrtela nekoliko sati,uz ogromnu kolicinu kafe i cigara)

Odjednom,stvorio se delirijum levak oko mene,a kada bacim pogled nagore,jasno pise:NEMA NAZAD!

Klonuh,i dadoh sem sebi zavet:Odlazis,i ne vracas se vise u svet bez podrske,u svet lazljivih ljudi kojima ces jednoga dana zauvek skinuti nedoumicu tu da si ovakav i onakav,a pre svega laznih.Odlazis u bolji svet,gde ga sam krojis i uspevas.A sto se toka tice,neka pokaze vreme.