TarantulaHNoteBlog

Opet sam,u slomljenim snovima,sta je ustvari ljubav ako ne psihicko samoubistvo?

Umela je da pokaze osmeh na momenat,umela je da pokaze onaj njen sjaj u ocima,umela je da slusa,umela je da razume,i da postuje,ali nije bila svesna koliko je uopste volim.

Pricam ti pricu.Ovako.Ekskurzija,covece,nesto najbolje sto jedan tinejdzer moze da dozivi u skolskim danima.Putovanje,devojke,drustvo,puno pica,i samo zabava.Bese jutro kada smo polazili,jos uvek pospan,sedam.Uzimam mp3 player i pustam ono sto ce me probuditi,ma,ni to ne pomaze,moje skolsko drustvo,oni bude za medalju.Pocelo je jako veselo,u toku dana,i ne bas,nekako,kao da nam je ponestalo motivacije za zabavu.Dok sam gledao slusao muziku,slcajno sam bacio pogled na sediste pored mene,bila je devojka jedna,bukvalno u dosadi.Prisao sam,upoznao se,i razmenio par reci.I uz par reci nastala je i prica,od ciste dosade,nas dvoje upoznali smo za par minuta,kao neko sto nije citav zivot.Dok je govorila,fansciniralo me je to,sto ona to radi na neki specificni nacin.Svidela mi se jako.Ali nisam zeleo da joj to saopstim odma,vec joj samo uz neku izmisljenu pricu,opisao nju kao devojku iz snova.Nasmesila se,mada sam se ja pravio kao da nije ukapirala.Citav dan,proveli smo zajedno,razgovarajuci o svemu,i nisam mogao da joj odolim.Ali opet,onaj osecaj za neuspeh je bas  jak,i zbog njega,nisam uspeo da izgovorim te carobne reci,koje sam zeleo da joj kazem,da zna.A uvece,u laganoj setnji,pricao sam neke nebuloze,koje nju zaista nisu zanimale,u njenom pogledu sam video,da jedva ceka da joj kazem da mi se svidja,i da je filmski poljubim.Moja luda glava,svasta izmisli i sve upropasti.Dok sam lezao u sobi,shvatio  sam da,u carpe diem i nije tako losa stvar,a momento mori,ustvari ono sto me pokrece.Nasao sam se u situaciji,u kojoj nisam zeleo,ali opet,morao sam da se izvucem,pa makar sa neuspehom.Njoj sam saopstio da mi se svidja njena drugarica,koja mi se samo rugala,zato sto nije znala kakav sam uopste,nego prost covek proceni coveka na prvi pogled.Ona nije zelela da cuje za mene,samo me je silno odgurala i pokazala put ka devojci,koju prvi put vidim u zivotu.Izdrzao sam ponizavanje,ali kriv sam,i bio sam svestan toga.Sutradan,bilo sve onako kako nije trebalo da bude,tj nisam bio raspolozen za druzenje,mobilni telefon se ispraznio,svi su me izbegavali zbog mog raspolozenja,sto su i uradili pravu stvar,sto bi uopste slusali moje jade,na tako zabavnoj ekskurziji.Medjutim,nije sve tako sivo.Kao grom iz vedra neba,pojavila se ona,i uhvatila za ruku,i govorila da podjem sa njom,da odabere poklone za njenu mamu i mladjeg brata.Covece,nisam mogao da verujem da je ona,da se to stvarno desava,ali sta god,neka sam zbunjen,momenat je tako prelep da bi razmisljao o nekim drugim stvarima.Vracajuci se sa ekskurzije,bio sam pored nje,i dremao,a u sebi razmisljam,dali da joj kazem ili ne.Odlucio sam da joj kazem:"Slusaj,da bi neko umeo da ceni snove,mora da pocne da ih ostvaruje.moram ti priznati nesto,ti se meni jako svidjas,tako,sto samnom razgovaras,kao da se znamo sto godina,na tako specifican nacin,i moje srce,vec dva dana hoce da izadje iz grudi,samo kada te ugledam,a tak kada se osmehnes,ja sam na nebu,ti mene cinis srecnim,ti si osoba za kojom tragam.",dobio sam pomalo cudnovat odgovor,popu:Ok,razumem,ali......Ne,samo ne ali,to mi nije trebalo,preklinjao sam sebe sto sam joj rekao,i nagnuo glavu na sediste,uz par sekundi suza,osecao sam ogromnu krivicu prema sebi,iako nisam umeo da je definisem.Pomazila me je,rekla,ne brini,bice sve ok,dok sam je gledao,prilazio sam njenim mednim usnama,u nadi da cu je poljubiti,i sto jesam,uzvratila je,i rekla:Ti si isti onakav,kakvog sam i ja sanjala,i kakovog zelim.NIsam znao sta da kazem,od srece prevelike,sem,da je poljubim,i podelim osmeh.

Par dana je proslo od kada smo se vratili,vidjali smo se,ali je,neko nazalost,prekinuo sve to,sa pricom da sam ja pricao,kako sam spavao sa njom,da je ona naivna,i desilo se ono sto nije trebalo.Svaako je otisao svojim putem.Samo sto sam ja otisao previse daleko,i vise nego previse.Odabrao sam put,koji vode drugi ljudi,i sa koga skrecem stalno,i ljude koje uopste i ne vidim.Ona je uspela da me preusmeri na pravi put.

I sada vi meni recite,jeli ljubav psihicko samoubistvo? Putokaz